Otvorila je pismo, svetlo roza koverta se presavila na svetlu i unutra je videla rukopis!
Koliko godina je prošlo od kada zapravo nije videla rukopis, nečijom rukom ispisana slova na pravom papiru - i upućena njoj.
Za trenutak se osetila sretno (ko li je?? momenat) a potom je obli osećaj čuđenja i iščekivanja koji je blago uznemirio..
Pogledala je papir, i nije našla nikakav potpis - pošto je po navici uvek čitala kraj prvo.
Pismo je glasilo:
Pošaljite još čokoladnih mrvica. Stanje je ozbiljno i nama su one neophodne.
Pošaljite još čokoladnih mrvica. Stanje je ozbiljno i nama su one neophodne.
Bez potpisa i ičega.
Nije mogla da shvati kakve mrvice i kome, i zašto bi stanje bez čokoladnih mrvica bilo ozbiljno... ali je sve jedno pismo i dalje držala u ruci i razmišljala o tome.
Ne, ovo ne može biti ozbiljno pismo - mislila je. Ali ipak, ako je neko ostao bez čokolade, to i jeste pomalo ozbiljno u ovom modernom svetu.
Ne, ovo ne može biti ozbiljno pismo - mislila je. Ali ipak, ako je neko ostao bez čokolade, to i jeste pomalo ozbiljno u ovom modernom svetu.
Samo, zašto nije napisao ko je? I što ne ode u prodavnicu.
Pogledala je opet pismo i shvatila da je rukopis jako čudan. Nije mogla da se odluči da li je pisao neki tinejdžer ili je pisao infantilni starac.
Čudno je bilo i to što je pisano na hartiji.. papiru. Pa njoj i deda šalje mejlove!!
Složićete se, dosta toga je ovde čudno.
Nego, nije joj se dalo da više razmišlja o tome, posao je već počinjao a ona tek kreće, te se rastrčala po kući da nađe i drugu čarapu a prvu cipelu i ode.
Pismo je ostalo na stolu u kuhinji, a oko njega počela je da se okuplja porodica mrava koja je škripala svojim nogama po papiru. Samo što ljudi to ne čuju. Deca su obično mnogo bliža insektima, izbliza ih i dugo posmatraju pa znaju te stvari.
Uglavnom, porodica mrava ali i ceo komšiluk mrava, skupio se oko rukopisa ubrzo i krenuo da raspravlja. Naravno da su svi pričali u glas, ali su se jednoglasno složili da pismo MORA biti odneto, jer ne žele da ostavljaju dokaz za sobom.
Organizovali su čitavu jednu radničku akciju, bilo je tu i povuci i potegni, te pomeriše pismo i odoše.
Dakle, sada se pismo nalazilo nekih 20cm dalje, i dalje dosta vidljivo, iako delom zavučeno u hladovinu ispod asure. Mravima je trebalo nekih 40 minuta da to obave i delovalo im je kao sasvim dovoljno dobro odrađen posao. Morali su da žure da rade dalje, zna se da su oni vredni, nemaju kad da jedan posao rade ceo dan! Uostalom, moraju da skupe te čokoladne mrvice koje fale.
To veče ona je vraćajući se sa posla, osetila neku zadovoljavajuću intrigu misleći na pismo. Nije ni primetila da je pismo pomerano, ali ga je ponovo pročitala čim je usla u stan. Mada joj nije bilo jasno što ga je ćušnula ispod asure.
Razmišljajući o tome ko li ga je napisao, zaspala je tog dana i zaboravila na malu platu i velike troškove.
Rukom pisana slova postala su zanimacija, a ostale životne situacije su bile jako dosadne.
Napokon, osećala se srećnom.
