Everybody's Fine

http://www.imdb.com/title/tt0780511/

Da krenemo od plakata, plakat je sladji od filma koji vam se nudi, mada i on ima ozbiljnu temu po malo tipicno upakovanu. Ipak.. u filmu se koristi fotoaparat sa filmom, koji svakako ne izgleda kao ovaj na plakatu, tako da nas tu malo obmanjuju.

Ali zanimljiv film, koji vas svakako na kraju dovede do toga da shvatite da je drama.
Meni je posebno zanimljiv iz nekih licnijih razloga. Recimo da sam cesto u skorije vreme razmisljala o tome kako stariji ljudi donekle bivaju odbaceni od mladjih, kada je razgovor u pitanju.. i kako to ucine cesto bas teme koje one potezu i nacin na koji ih plasiraju. Zapravo, mozemo reci da vecina onih starijih koje ja vidjam pricaju o istim stvarima.

Meni je otkrivajuc momenat pri upoznavanju mog tate bio recimo razgovor koji je imao sa nekim njegovim poznanikom, kada svakako nije pricao o tome kako ce uskoro da umre i kako treba da rodim te unucice da ih vidi. Pricao je o nekim drugim stvarima, koje sad necu pisati, ali svakako sam tada shvatila da u njemu ima mnogo vise zivota od onoga sta pokazuje meni kada ga sretnem. Zasto to rade, zasto vrte iste ploce - veci deo starijih ljudi makar, ne znam.
Takodje, cudno je koliko lepo mogu da se ispricam sa roditeljima prijatelja i da cujem stvari koje oni ne plasiraju svojoj deci.
Ocekujem od starijih da ne budu staro-dosadni. Oni imaju to nesto, a to je iskustvo. I lepo je cuti ih sta imaju da kazu o putu kojim mi idemo, a kojim su oni prosli.
I sto sam starija, to vise shvatam da se iskustvo i te kako racuna.

Nego, da se vratim na film.. Robert de Niro je naravno odlican glumac, iako u pojedinim delovima filma imam osecaj da bi on to bolje i jace, samo da ga puste.. ali i ostali likovi u filmu su prirodno ok odigrali uloge.
Nazalost, donekle film trci ka drami, ide na momenat koji kada film ili knjiga izazove (suze/smeh/strah) uspeh je osiguran.. tako da idu na to, suze na kraju. I ne mozes da se odupres onome ka cemu te tokom celog trajanja vode, roditeljstvu i odnosu sa decom..
Malo jeftina fora, mozda je moglo to vreme biti posveceno nekim drugim stvarima, ali se sasvim ok uklapa ovde.

A sad opet malo o meni.. cesto razmisljam o roditeljima proslih par dana. Zapravo, u normalnim okolonostima, to su ljudi koji nas najvise vole. Mislim da je tako. Niko i nikad nas nece voleti vise i bezuslovnije. Iako deluje kao da oni konstantno postavljaju uslove, zelje, predloge i savete.. ucene, makar emotivne.. ipak, ljubav koju imaju za nas je neka koju ja samo osecam na svojoj kozi, ne jos uvek i unutar nje - nemam decu za sad.
Ali, znam da ono sta vidim u njihovim ocima kada dodjem kuci, ne vidim ni u jednim drugim. To jeste neka vrsta ljubavi koja nam treba kada nas nesto mnogo boli. Mozda je pomalo i zapostavimo kada smo mnogo sretni, ne znam.
Naravno, vrlo je lako doci i do grize savesti, jer smo svi prezauzeti, nervozni i sl, da se pitam imamo li vremena da ponekad sedimo i pola sata sa njima. Negde, sami. A onda opet, da li bi oni u tih pola sata zaista morali da pricaju samo o stvarima koje ne radimo a trebalo bi da ih radimo po njima.
Na obe strane greske.

Znate, imamo ih samo sad, u ovom momentu. Nikad ne znamo sta nas ceka sutra. Ne treba biti lenj, ne kada je ljubav u pitanju. A opet, cini mi se, a jako je vazno ono sta cu sad da napisem - da smo deca samo dok su nam roditelji zivi, odrastamo tek sa njihovim odlaskom od nas.
Nemojte ih zanemariti, u vecini slucajeva i porodica koje ja znam, druzenje sa njima je ono sta oni najvise zele.. a verujte mi, to zelimo i mi :) .. ja svakako.

Cemu onda cekanje.


Ah da, film.. Nije los, sasvim fin. Pogledajte ga.



P.S.: mali dodatak iz intervjua sa Robertom, oko ove njegove uloge i njegovog roditeljstva
"You need a sense of purpose," De Niro says, leaning forward. "You find something you really love and then you follow through. You stick with it. Nothing is easy if you really want to do it well or feel good about yourself. You've got to work at it. And in that work, well . . . there's your happiness."